četvrtak, 16.04.2009.

seljački život je lijep II.

Iako se u našoj obitelji pred Uskrs peklo kolača kao za neke manje svatove, toliko smo ove godine štedjeli. Svi su govorili da će biti neke vatre i da štedimo...Naravno poznavajući mamu i baku nije se štedjelo, pogotovo ne na hrani. Uvijek je govorila da ima zalihe, ali nitko nije znao gdje su te dobro čuvane zalihe. Djed je često govorio da baka čuva novac kao zmija noge. Što ćeš, nikad ne znaš što se može dogoditi, govorila je. Osobno nikad ne bih čuvala, već bi živjela s užitkom, trošila kao i sada što trošim. Uvijek imam najljepše ruho, oko vrata red dukata i još sprijeda četri reda u ušima dukatići...Svaka me majka za snaju željela, a ja ni čuti za udaju. Moja se mama u tim godinama udala i čekala dijete, dok meni nije ni na kraj pameti da se udam, najbolje godine živim.
Čim smo završili s poslom, otišla sam se spremiti za misu. Svaki dan u korizmi sam odlazila u crkvu i na križni put. Seoske babe nisu me volile i čim bih prošla šorom, navukle bi firangle, pogotovo kad bih došla u crkvu sve bi me one ogovarale. Često sam ih čula kako govore da sam raskalašena i da se ne ponašam kao njihove kćeri i unuke. Nisam ja kriva što ne želim da me udaju i da me muž maltretira, da odgajam djecu i ne upoznam svijet. Želim živjeti punim plućima, zašto bi samo muškarci uživali i mi žene imamo to pravo. Zbog toga me nisu voljele...Po početku mise jedan je momak gledao u mom pravcu, nisam ga nikad prije vidjela, cijelu me misu promatrao. Kada sam izlazila iz crkve prišao mi je s leđa i rekao "Kada bi ove pletenice bile moje." okrenula sam se i pogledala ga ispod oka. "A što si bezobrazan. Kako mi se usuđuješ tako obraćati?!" grubo sam odvratila. Momak me pogledao u oči i nasmijao se "Znači istina je, prava si zmija. Priča se po selu da si se raskalašila i da je za sve kriv tvoj otac..." nije stigao dovršiti misao, a ja sam se okrenula i otišla. Sram ga bilo, pomislila sam, tako pričati o mom ocu i meni. E neće više tako mi svega. Neće mene nitko omalovažavati i poniziti moju obitelj.
Nije prošlo dugo ponovno sam ga srela u selu kod velike birtije. K vragu, opet on, pomislih u sebi. Slatko sam se nasmijala i pozdravila te nastavila svojim putem. "Halo, a da staneš!" vikao je zamnom. "Što želiš, još malo pričati o meni i mojoj obitelji?! E nećeš, gubi mi se s očiju." rekla sam. "Ne, stani, želim se ispričati. Nisam htio vjerovati babama, ali jače su od mene. I što ja tu mogu. Tek sam se doselio iz Banata i ne poznam nikoga." rekao je tužno. "Ako tako nastaviš, nećeš nikoga ni upoznati. Nemam vremena razgovarati s tobom. Molim te, pusti me na miru." rekla sam i otišla. Nisam se niti pozdravila, što ja imam s njim razgovarati...Kada sam došla kući otišla sam u štalu. Ondje me čekao moj Solun, jedini koji me uvijek razumio i slušao. Crna vatra, crni ljepotan. Gdje god pošla s njim, pogledi su me pratili. Kada bih prošla selom, babe bi samo spuštale firangle. Onda bih namjerno tjerala širokim šorom, samo bi vatra sjevala iz potkova. Dado se ponosio mnome, mama ne baš toliko. Ali djed, moj djed, njemu sam bila ponos i dika. Naravno, svi su bili ponosni na mog brata, koji je bio šumar, a to nije mogao biti svatko. Završio je škole i radio u šumi, po nekoliko dana nije dolazio kući, ali svejedno je bio naš veliki baja.
Nad veliki sokak se spuštala noć i cijeli je sokak sjedio pred kućama i divanilo se. Divanilo se o svemu i svačemu, o ljudima, ratovima, velikim svjetskim vladarima. I seoski bećari su šetali od pendžera do pendžera s tamburama u rukama. Skoro je svaka djevojka imala svog lolu, samo ja nisam imala nikoga. Sjedila sam u golubinjaku i svirala, suze su tekle same od sebe. Nije ih imao tko zaustaviti, nije bilo lole koja bi mene ljubila danju i noću...Bila sam sama....
http://www.youtube.com/watch?v=JybqZG3ZjuY

- 19:11 -

Komentari (24) - Isprintaj - #

utorak, 07.04.2009.

seljački život je lijep I.

Osvanulo prvo jutro Velikog tjedna, a moja mama dreknu s velike avlije "Seko, diš se ajde konje namirit, buka je u štale!" osmijeh na mom licu se razvukao od uha do uha. Lagano otvorim oči i protegnem se, sjednem na rub kreveta i još se jednom protegnem. Ponovno začujem umili glas moje majke "Dobro jel ti misliš izać, davno je svanulo!", de me se mani ženo, pomislim u sebi. Ustanem se i obučem rubinu, sve nekako mi nekako teško ide, pa kosu spletem u kiku i zakačim ornodlom da ne spada. Izađem na avliju i umijem se ladnom bunarskom vodom, odma sam došla k sebi. E proklete bile bećarske noći kad me spopadnu pa ja tamburam... "Faljen Bog, mamo, majka i dida..." pozdravim i produžim u štalu. Teškim, umornim korakom uđem međ konje, pogladim svakog od njih po sapima. Teškom, umornom rukom podignem vile i sijeno te bacim u jasle, a ampere s vodom ne mogu ni nosit. Baš su danas morali biti toliko žedni, promrmljam u bradu. Po završetku mog posla, pođem u veliku avliju na doručak, kruv je taman bio gotov, a kava zamirišala...Dida sjedio pod trešnjom koja je tek procvala, a svojim bijelim cvjetovima pravila optičku varku, pomislio bi da je pao snig. "Ge je dado?!" upitala sam didu. "Otiš'o je obić zob, pa će u Mikanovce skočit po njekog konja." rekao je onako sporo, otežući, kako je samo on znao, "a ti, kad si bećarušo došla kući, ne govori ništa. Nek si došla u cik zore, jesi bar ubrala koju krajcaru?" "Ta dida, zar ti sumnjaš u mene. Da nisu bili općinari ne bih ja ni išla, ali kad mi je Mata rek'o da će biti para, uzela sam primu u ruke i otišla...Dobila sam priko 200 njemačkih maraka. Dat ću to mami danas, nek spremi, trebat će za Uskrs." rekla sam punih usta.
Dida se osmjehnuo i pogledao me "Spremit će to mama, trebat će nam kad tad. A naj tvoj baja otišo jutros u šumu radit, kažu da ih neće biti do subote. Imadu puno posla i nećedu sve stić danas. Pa neka ti preuzmeš njegove poslove, a fala Bogu nema puno sve do sljedećeg utorka. Sad je post i nemrst, Veliki tjedan."
"I da ima puno posla ne bih se bunila, samo da ne moram ja spremat." rekla sam kroz smijeh. U tom trenutku došla je mama i poljubila me u obraz, ohvatila moju kiku i počela ju preplitavat. "Mamo, sinoć sam zaradila 200 njemačkih maraka. Donit ću ti pa ih spremi." rekla sam odlučno. "Ma neka, spremit ćemo ih na sigurno i kad zatrebaju uzet. Kotile se - legle se!" rekla je mama. Kada sam završila s doručkom, spremila sam siniju i otišla u štalu. Konje jednog po jednog izvela van na kupanje, prala sam ih i uglancala, samo su se caklili. Mama je skuvala gorko zelje i u tom je trenutku dado ušao u avliju. Vodio je predivnog vranca, bio je crn kao noć, a umiljatog pogleda. "Seko, vaj je tvoj. Vidi, jel ti se sviđa? Miran je, a kad se jaši kao vatra. Svidjet će ti se! Sjedi odma gore na njega i otjeraj ga do štale." rekao je dada. Moj je dada bio pošten čovjek, nije volio sjedit u birtije ko drugi ljudi. Znao je popit koju čašu vina, ali nikad pretjerat.
Sjela sam na konja a on je poletio poput vile, nosio se visoko kao da će sad poletit. Diva naše štale, Solun su ga zvali. Za ručkom se divanilo o svemu i svačemu, a potljam ručka smo počeli s pečenjem kolača...

- 11:01 -

Komentari (13) - Isprintaj - #

četvrtak, 02.04.2009.

...bila bluza i crveni konci, faljen Isus i cure i momci, faljen Isus Hrvati i Šokci!...

Svitu moj lipi i Šokački, ni me bilo dugo...Stislo sa svih strana, a furt slušamo o recesiji, pa se i ja recesirala. Štedila olovku i nisam ni pisala. Ali sad kad me stislo, počela sam pisat i reko idem opet napravit blog na istoj adresi, da me ne zaboravite. Jer ja vas nikog nisam. Od sljedećeg posta počinjemo s ozbiljnim radom, čitat ćete samo tako! Za sada ću stavit koji video, pa se malo opustite...dok vas sve obiđem :)
Lipi pozdrav svima!!